Дво­ри­шта у пред­гра­ђу, деч­је игре, до­ми­шља­тост кли­на­ца ко­ји ра­сту на ру­бу гра­да у стал­ној на­ди да ће јед­ном да се до­че­па­ју са­мог цен­тра, где је све дру­га­чи­је и леп­ше и ве­ће и све­тли­је и пи­то­ми­је; пр­ве са­мо­стал­не по­зо­ри­шне пред­ста­ве, ко­ло­во­ђе и пред­вод­ни­ци, од­ра­ста­ње на сце­ни до­ла­зе­ћег вре­ме­на со­ли­те­ри­за­ци­је – све то у при­ча­ма Мир­ка Мар­ко­ви­ћа по­при­ма ону нео­п­ход­ну бо­ју но­стал­гич­но­сти, прот­ка­ну пит­ким оке­ром ху­мо­ра, би­ва све­до­че­ње о уни­вер­зал­ној тај­ни ле­по­те де­тињ­ства, пр­вих спо­зна­ја прав­де и не­прав­де, ле­по­те и ру­жно­ће, до­бра и зла.

ТАЈ­НО И ТРАЈ­НО УМЕ­ЋЕ

Из ових го­ди­на, по­сма­тра­ју­ћи, жму­ре­ћи чак на јед­но око, она­ко ка­ко је Ла­за Ко­стић ве­жбао из­о­штра­ва­ње гле­да­ња у да­љи­ну, све што је опи­са­но у при­ча­ма Мир­ка Мар­ко­ви­ћа на има­ги­нар­ном екра­ну је јар­ко, за­су­то вре­лим, то­плим бо­ја­ма не­жно­сти; ни­ска бље­шта­вих сли­ка ко­је ми­ри­шу на де­тињ­ство и има­ју окус пр­вих љу­ба­ви. Кад је Мир­ко Мар­ко­вић пи­сао сво­је при­че, оне су има­ле и ону по­ми­сао да се ра­ди о са­ти­рич­ној про­зи, јер пи­сац је, ка­ко се ми­сли­ло та­да, лу­ка­во, у сво­јим на­о­ко на­ив­ним при­ча­ма, се­ци­рао вре­ме, уоча­ва­ју­ћи пр­ва со­ци­јал­на ра­сло­ја­ва­ња, нео­со­ци­ја­ли­стич­ке глу­по­сти­це, вре­ме ис­пра­зних на­да у бо­љи­так – а да­нас, ка­ко је вре­ме са­мо пра­вед­но, све је то из­гу­би­ло опор окус кри­ти­ка и по­ста­ло про­за ко­ја оп­чи­ња­ва опи­сом ле­пих вре­ме­на ко­ја се не­ће по­но­ви­ти. Та­ко то би­ва у ли­те­ра­ту­ри и ту Мир­ко Мар­ко­вић ствар­но ни за шта ни­је крив. Крив је са­мо, и у то­ме је кључ­на пи­шче­ва уло­га, што је мај­стор­ски опи­сао вре­ме ко­је је на­ме­ра­вао по­ма­ло исме­ја­ти, по­чев од се­бе и оног мог сим­па­тич­ног пре­зи­ме­ња­ка, па до ра­них љу­ба­ви ко­је се ипак не за­бо­ра­вља­ју.
Мир­ко Мар­ко­вић је мај­стор при­по­ве­да­ња, ја то знам јер сам имао при­ли­ке да слу­шам при­че ко­је ни­ка­да ни­је на­пи­сао. У то­ме је онај, ве­ћи, дру­ги део ње­го­ве крив­ње пред вре­ме­ном. Али, о кри­ви­ца­ма до­ста.
О ле­по­ти ће­мо тек про­збо­ри­ти. И о му­зи­ци свих на­ших мла­до­сти.
Дво­ри­шта у пред­гра­ђу, деч­је игре, до­ми­шља­тост кли­на­ца ко­ји ра­сту на ру­бу гра­да у стал­ној на­ди да ће јед­ном да се до­че­па­ју са­мог цен­тра, где је све дру­га­чи­је и леп­ше и ве­ће и све­тли­је и пи­то­ми­је; пр­ве са­мо­стал­не по­зо­ри­шне пред­ста­ве, ко­ло­во­ђе и пред­вод­ни­ци, од­ра­ста­ње на сце­ни до­ла­зе­ћег вре­ме­на со­ли­те­ри­за­ци­је; све то у при­ча­ма по­при­ма ону нео­п­ход­ну бо­ју но­стал­гич­но­сти, прот­ка­ну пит­ким оке­ром ху­мо­ра, би­ва све­до­че­ње о уни­вер­зал­ној тај­ни ле­по­те де­тињ­ства, пр­вих спо­зна­ја прав­де и не­прав­де, ле­по­те и ру­жно­ће, до­бра и зла. Ако су то при­че из Мир­ко­вог де­тињ­ства, за­ви­дим му на тим кри­шка­ма ле­по­те.
Ни­је слу­чај­но, по­ни­ру­ћи у опој­но мле­ко де­тињ­ства, у јед­ном дав­ном тре­ну про­све­тље­ња, ве­ли­ки ру­мун­ски пе­сник, при­ја­тељ мој из мла­до­сти, Ни­ки­та Ста­не­ску, од­го­во­ра­ју­ћи на пи­та­ње ко­ја је то нај­бит­ни­ја ре­че­ни­ца у свет­ској ли­те­ра­ту­ри, ре­као: „Пи­но­кио, мо­лим те не до­ла­зи!“ А, не слу­чај­но, Мир­ко Мар­ко­вић има јед­ну ре­че­ни­цу у ра­ним деч­јим ин­те­ре­со­ва­њи­ма: „То ме је ин­те­ре­со­ва­ло ви­ше од зја­ка­ња по ули­ци или стал­не про­ве­ре да ли је чи­ка Ђе­пе­то шу­стер опет ста­вио на­о­ча­ре ка­да су на ра­ди­ју по­че­ле ве­сти.“
Би­ло је то све­то вре­ме, тик иза оно­га, ко­је је у јед­ној пе­сми Сло­бо­дан Мар­ко­вић за­бе­ле­жио сли­ком у ко­јој шћу­ћу­ре­ни бес­кућ­ни­ци под не­чи­јим про­зо­ри­ма слу­ша­ју ту­ђе ра­дио-апа­ра­те, у ду­гој но­ћи све­оп­ште са­мо­ће. Та­ко су се слу­ша­ле ту­ђе пло­че, пр­ве Ма­ри­не, кроз отво­ре­на ок­на срећ­ни­ка ко­ји су има­ли пр­ве гра­мо­фо­не. Је­дан гра­мо­фон је био јед­но дво­ри­ште. Ма­ла сре­ћа мла­до­сти.
Он­да је до­шао твист, мле­ка­џи­је, ју­тар­ње бе­ли­ло ста­кле­них бо­ца, сту­дент­ски да­ни, ис­ко­шен по­глед на за­блу­де мла­до­сти, врео ми­рис пр­ве љу­ба­ви. Из­ме­ђу Ро­ка Гра­на­те и Чу­би Че­ке­ра, зва­ше ли се та­ко онај срећ­ник на чи­ји смо се глас ло­ма­та­ли и пре­зно­ја­ва­ли, га­зда­ри­це, ин­тер­на­ти – сту­де­ња­ци, ра­сли смо и од­ла­зи­ли из де­тињ­ства. Не­у­мит­но а не­при­мет­но. Са­да, оте­жа­ли већ од го­ди­на, по­же­ли­мо да се бар на трен, пре­по­знав­ши се у ли­те­ра­ту­ри, вра­ти­мо у вре­ме ко­је би по­но­во до­так­ну­ли. Има то­га вре­ме­на у Мир­ко­вим при­ча­ма. И ја их чи­там као да гле­дам филм. Он уме да пи­ше при­че ко­је се мо­гу гле­да­ти. Чи­та­ње и гле­да­ње исто­вре­ме­но. На­чин при­по­ве­да­ња ко­ји нам то омо­гу­ћу­је.
А јав­не го­вор­ни­це, див­на скло­ни­шта од ки­ше, по­себ­но ако су апа­ра­ти, ка­ко је то обич­но би­ва­ло, по­ква­ре­ни и не­у­по­тре­бљи­ви; као пр­ви ауто­ма­ти за фо­то­гра­фи­са­ње, са мо­гућ­но­шћу ау­то­пла­же­ња је­зи­ка: не­сна­ла­же­ња, ма­ле ла­жи, ма­ле су­зе, ма­ли осме­си, ве­дри­на го­ди­на ко­је про­ми­чу.
И све што за­пи­су­јем о при­ча­ма Мир­ка Мар­ко­ви­ћа на­во­ди на ра­спру о про­ла­зно­сти, о про­ла­зном вре­ме­ну, ко­је је, чи­ни ли се то са­мо ме­ни, би­ло вре­ме ле­по­те, без­бри­жно­сти, ду­гих при­ја­тељ­ста­ва. И крат­ких љу­ба­ви. Вре­ме ра­сних спо­зна­ја пр­вих по­ра­за. Вре­ме ко­је, пре­ра­сло у се­ћа­ње, по­ста­је спо­ме­ник са­мом се­би. Да тра­је у без­вре­ме­њу.
Мо­жда је ствар­но, све би­ло му­зи­ка – Ever­green – long play. Ме­ко, опој­но, ле­пр­ша­во, уз­бу­ђу­ју­ће, игра­во и за­ва­тре­но, јер све што је би­ло гор­ко спа­ло је као не­трај­на опла­та са сли­ке чи­стог и не­ви­ног од­ра­ста­ња, од­ла­же­ња у ока­ља­не про­сто­ре оме­ђе­не за од­ра­сле…
…Ова књи­га је у ства­ри на­ста­вак јед­не ко­ју Мир­ко Мар­ко­вић стал­но пи­ше и до­пи­су­је. Она прет­ход­на, но­са­на по ду­гим мо­јим пу­то­ва­њи­ма, чи­та­на ви­ше пу­та у ра­зним гра­до­ви­ма и ра­зним лич­ним рас­по­ло­же­њи­ма, би­ла ми је ве­ран са­пут­ник, књи­га дру­жбе­ни­ца, тај­на ши­фра „Се­за­ме…“ за по­вра­так у де­тињ­ство и мла­дост, увек ка­да ми се то ус­хтед­не, а у књи­зи је и му­зи­ка, сли­ка, и ре­чи ле­ко­ви­те и уми­ру­ју­ће.
Шта би хтео чо­век дру­го од јед­не књи­ге. На­дам се да ово из­да­ње, до­пу­ње­но ле­пим стра­ни­ца­ма на­ста­лим ка­сни­је, не­ће на­ли­чи­ти на озбиљ­ну, ве­ли­ку твр­ду књи­гу, ко­ја се не­ће мо­ћи но­си­ти у џе­пу. Би­ће вре­ме­на да при­че Мир­ка Мар­ко­ви­ћа ско­че на по­ли­цу ме­ђу дру­ге ње­го­ве књи­ге. Ове, ко­је ма­лим при­ја­тељ­ским ре­чи­ма, по­др­жа­вам пред но­во из­да­ње, ва­ља да оста­ну на­лик вре­ме­ну из ког су ис­те­кле. И вре­ме­ну ка­да су осве­тли­ле тма­сте да­не на­ших по­зних го­ди­на.
Ко про­чи­та књи­гу, ка­за­ће му се са­мо. 

Пе­ро Зу­бац